"Walkaround" čamac nije ništa novo. Početkom 19. veka, vlasnici otvorenih čamaca često su na prednjem delu dodavali male "lovačke kabine", koju su bile okružene uskim delovima palube. Kabine su predstavljale neku vrstu zaklona dok je ostatak čamca ostao otvoren za ribolov.

Ideja se ponovo pojavila u prvim godinama korišćenja fiberglasa, kada je većina kadi ;amaca imala kabine čije su strane išle do najviše oplate trupa, kako bi se povećao prostor ispod palube. Ribolovcima ovo nije odgovaralo za postavljanje pribora ili pecanje i tako je rođen "walkaround" sa uskim i udubljenim palubama sa strane i prednjom palubom za pristup i bezbednost. Ovo je prvo primenjeno na trimaranima, koji su bili najpopularniji po obliku trupa u to vreme. Pravougaoni pramaci pružali su puno prostora u potpalublju ali su odskakali i zabacivali vodu na palubu. 

Uvidevši ovo, ljudi iz Grady-White-a, koji su u to vreme uglavnom pravili male sportske čamce, su pomislili: Zašto da ne probamo ovo sa V-trupom, mekšim za plovidbu? 1974. godine iskoristili su jedno od svojih korita od 6 metara i napravili kultni izgled "walkaround" čamca (onakvim kakvim ga danas poznajemo). Godinu dana kasnije lansiran je 204-C Hatteras Overnighter. Na krmi je i dalje ostalo dovoljno prostora uz malo žrtvovanje radi smeštajnih kapaciteta. Dodatno, muževima je postalo lakše da ženi i deci prodaju priču za ovakav čamac.

Grady nije bio prvi sa "walkaround" konceptom, ali se svakako njime bavio najduže i konstantno ga poboljšavao u narednih 36 godina. Zanima vas gde je sve počelo? Današnji Adventure 208 je direktna veza sa 204-C, koji je tokom vremena prikupio veliki broj sledbenika. Koliko je veliki taj broj? Pokušajte da nađete polovan primerak i ako uspete budite spremni da ga dobro platite.

Prošlog proleća brodogradilište iz Vorena, Roud Ajlend, je ponovo na ponudu stavilo model Dyer 29 za sve one koji cene brod koji nikada ne izlazi iz mode. Naravno, porudžbina za korito br. 356 je stigla odmah. 

U početnim danima fiberglasa, Bil Dajer (Bill Dyer) je iskoristio priliku i zatražio od Nik Potera (Nick Potter) dizajn za, kako je Dier rekao, "tradicionalni trup koji bi mogao da ponese više nego posada." Rezultat je bio čamac koji je mogao da plovi konstantnom brzinom od 15 milja po času, bez obzira na uslove, i da troši samo 8 litara po času. Čamac je projektovan za udobnost a ne brzinu, i doživeo je uspeh kao veliki pomorski brod, te se koristi i kao pilot-;amac na rtovima Virdžinije. 

Sa svojim čistim brišućim linijama, zaobljenim trupom i dugom kobilicom predstavlja klasično delo Nove Engleske. Kokpit je ogroman i zauzima gotovo polovinu čamca. Ovaj čamac je napravljen da traje. Trup br. 1 je još uvek u životu i plovi vodama Long Ajlenda. Bob Stajn (Bob Stine) iz Black Dog servisa za čamce, koji je stručnjak za održavanje starih 29-ki, voli da kaže da 29-ka stari dostojanstveno. Kaže da mu je jako mali broj došao na popravku velikih kvarova nastalih usled starosti ovog plovila. Uglavnom se dolazi zbog nadogradnje ili zamene motora.  

Novi Dyer 29 dolazi u soft-top, hardtop i produženoj hardtop varijanti ili kao ribarski brod ravne palube. Cena osnovnog modela, koji je opremljen sa dizel motorom 200 mph Volvo Penta, je 180.000 dolara. Nije jeftino, ali čamac je odlično opremljen i za razliku od većine čamaca nećete mnogo izgubiti ukoliko rešite da ga prodate. Prodaja ovakvog čamaca bi bilo potpuno ludilo sa vaše strane.

Ono zbog čega vlasnici Seacraft 23 prevaju hvalospeve o svom brodu je plovna površina koja je nastala na tabli za crtanje neopevanog genija Karla Mouzlija (Karl Mosley). Po Mouzlijevom patentu iz 1966. godine, deo korita kojim brod seče kroz vodu pri većim brzinama ima kritični ugao nagiba od 22° na dole ka kobilici, što omogućava meku i laku plovidbu. Od kobilice na gore nagib zauzima trećinu korita, gde se susreće sa vertikalnim žljebom (Mouzli ga naziva "korak") kako bi se spojio sa naredni panelom. Ovaj panel ima kritični ugao nagiba od 15°, i njime se seče kroz vodu na umerenim brzinama, što čamcu daje dobru nosivost i korišćenje manje snage. Još jedan žljeb je usečen u korito i nastavlja se na najvišu krajnju sekciju, čiji kritični ugao nagiba iznosi 10°. Ovo doprinosi većem izdizanju dok brod klizi po površini vode i njegovoj stabilnosti pri malim brzinama. 

Mouzlijev dizajn uz pomoć višestrukih kritičnih uglova nagiba omogućava plovidbu na desnoj strani radi brzine, dok uzastopni ravniji delovi ublažuju udare pri sečenju talasa. Pored toga, ovi "koraci" ne samo da preusmeravaju vodu kako bi smanjili otpor, već se ponašaju i kako kobilica pri skretanju održavajući smer i držanje broda.

Mouzli je svoje ideje primenjivao u proizvodima svoje komanije Seacraft. Seacraft je počela sa radom 1961. godine i prošla je kroz brojne promene sve dok brend nije otkupljen od strane Tracker Marine-a, koji je zaustavio proizvodnju  na neodređeno vreme. 

Danas, Sailfish Boats, proizvođač ribarskih čamaca za slanu vodu, koristi sličan koncept za svoje popularne modele.

Sve je počelo '90-ih , tokom kasnijih godina vlasništva OMC nad Chris-Craft-om - brendom koji je konstantno pokušavao da ponovi stare slavu ali sa malo uspeha. Ovog puta, zahvaljujući inženjeru Majklu Pitersu (Michael Peters) nastale su linje budućih klasika. Piters kaže da je samo želeo da projektuje lepe brodove. Njegova korita su srazmerna, lepo oblikovana i zaobljena, sa širokim uglovima pramca i krme kao i obrnutim krmenim ogledalom - svi ovi stilski elementi krasili su i klasične Chris-Craft brodove. Mesto za vozača je postavljeno što više ka napred i zaštićeno je vetrobranom. Celokupan prostor je ekstravagantan i ukrašen je drvetom. Ovo je stvarno nova klasika.

Ne morate biti prvi u nečemu, samo to uradite kako treba. To je ono što se desilo sa ovim čamcem, koji je dugogodišnji favorit mnogih. 

Tokom '90-ih, čamci sa fiberglas palubama bili su logični naslednici aluminijumskih pontona. Imali su slične karakteristike kao i pontoni ali su izgledali kao čamci. I pored toga plovidba se nije poboljšala. Inženjeri su se držali katamaranskih i trimaranskih korita. I dok su ovi čamci dobro plutali opterećeni gostima žurke, morali su brzo da se vraćaju u marinu ukoliko bi se površina vode uzburkala. 

Naredna generacija je došla 1994. godine u vidu Godfrey Hurricane Fundeck 246, koji je prvi koristio pravo V korito. Prednja paluba je i dalje bila pravougaona ali je ovaj put pramac veoma zaobljen. Sea Ray je ovo ispratio, i 1996. godine unapredio ovaj tip sa svojim modelom 240 Sundeck. To je bila dobitna kombinacija, koja je ubrzo preoblikovana u čamac koji danas poznajemo. Nosivost je i dalje 10 osoba, ali dodat je vetrobran celom širinom i korito je mnogo finije. 

Njegova popularnost momentalno ga je učinila klasikom - prodat je u većem broju primeraka nego što neke fabrike planiraju za celu liniju proizvoda. Brojke govore za sebe i kažu: evo čamca koji treba posedovati.